Прилог бр. 1
Збирка марака
Када сам имао десет година, почео сам да скупљам марке.Имао сам друга, Лојзика Чапелку, па сам се с њим предао тој филателистичкој страсти. Лојзик је био син сиромашног верглаша, чупав и пегав дечак, отрцан као врабац, а ја сам га волео као што само деца могу волети своје другове. Моме оцу та забава није била по вољи: мислио је да ћу због тога слабо учити. Морао сам дакле да скривам своју збирку марака на тавану. Тамо је био стари сандук за брашно. У њега смо се увлачили као мишеви и показивали један другоме марке: гледај, ово је Холандија, а ово је Египат, а ово Шведска. А што смо се са овим благом морали тако скривати и у томе је било нешто дражи. Како сам марке добављао, то је опет била посебна пустоловина.Обилазио сам познате породице и мољакао да ми дозволе да одлепим марке са њихових старих писама. То су дакле биле најлепше године мог живота, ово пријатељство са Лојзиком и сакупљање марака. А онда сам добио шарлах па нису пуштали Лојзика к мени, премда је он стајао у ходнику наше куће и звиждао да бих га чуо. Једном нису на мене добро пазили па сам утекао из кревета. Одјурио сам на таван да видим своје марке. Толико сам био слаб да сам једва подигао поклопац нашег сандука. А сандук је био празан. Кутије с маркама није било. Стајао сам над сандуком као скамењен и нисам могао ни плакати како ми се грло стегло. Било је страшно што су моје марке, моја највећа радост, нестале;али још је страшније било што их је зацело украо Лојзик,мој једини пријатељ. То је било моје прво и највеће разочарење у човека. Када сам се опоравио од болести, опоравио сам се и од бола због изгубљене збирке.Само ме је још уболо у срце када сам видео да Лојзик већ има нове другове. Када ми је пришао,рекао сам му суво и озбиљно:“Одлази, с тобом не разговарам.“ Лојзик је поцрвенео, неколико тренутака збуњено ћутао, а онда рекао: „Добро.“ Прошле су године. Једног дана превртао сам на тавану у старом орману свакојаке породичне успомене:фотографије,писма, моје старе школске свеске. На дну једне ладице налазила се запечаћена кутија. Када сам је отворио, нашао сам у њој ону збирку марака коју сам сакупљао пре много година. Потекле су ми сузе на очи, а кутију сам однео у своју собу као какво благо. Схватио сам одмах. Када сам оно био болестан, неко је нашао моју збирку, а отац ју је запленио да не бих због ње занемарио учење. А онда ми је пало на ум: Лојзик није украо марке! Какву сам му увреду нанео! Онда ми се пред очима појави онај пегави и отрцани деран. Ко зна шта се с њим десило и да ли је још жив! Било ми је тако мучно и стид када сам све то обнављао у сећању. Због неосноване сумње изгубио сам јединог друга, изгубио сам детињство. Зато кроз читав живот нисам могао погледати поштанску марку. |